Notes

Kompozicija priče

Roman je komponovan na principu paralelne kompozicije. U njemu su razvijena dva paralelna fabularna toka: jedan je istorijski, koji prati Vuka Isakoviča i njegov Slavonsko-podunavski puk po evropskim bojištima; drugi je porodični, koji prati zbivanja u Zemunu, u kući Aranđela Isakoviča, u čijem su središtu Aranđel Isakovič i njegova snaha, gospođa Dafina.

Kompoziciono sredstvo za povezivanje ova dva fabularna toka, odnosno motiv koji čini sponu između ova dva toka je ličnost gospože Dafine - ona je u mislima i sudbinama braće Vuka i Aranđela. Crnjanski primenjuje zanimljiv postupak u kazivanju priče: romaneskne situacije prikazuju se na dva načina - nagoveštajem i detaljnim opisivanjem. Davljenje Aranđela Isakoviča opisano je u samo dva pasusa na kraju trećeg poglavlja, a detaljno je opisano na početku četvrtog poglavlja. Čin preljube nije prikazan u prirodnom (hronološkom) toku kazivanja: dok Aranđel leži u njenom krevetu, Dafina gleda kroz prozor. U jednom trenutku joj se pričini da u vodama Dunava vidi krvavog Vuka Isakoviča sa ogromnom batinom u ruci i vrisne prestrašena. Tu nastaje prekid, u tekstu je belina, a nastavak sledi u rečenici: "Pro- budila se, kada joj je dever tiho odškrinuo vrata". Ljubavni čin u toj noći nije prikazan, ali će se neki detalji predočiti kroz Dafinino sećanje na proteklu noć i kroz Aranđelova razmišljanja o snahi i njenoj lepoti.

Na planu sadržine romana jasno se razlikuju dva sloja: narativni (književnoumetnički), koji kazuje o životu i sudbini troje aktera romaneskne priče, prateći njihovo delanje, mišljenje i emotivne lomove tokom petnaestak meseci; refleksivni (filozofski) sloj koji proizilazi iz mišljenja i rada aktera romana i koji sadrži veliki broj egzistencijalnih, etičkih, filozofskih i psiholoških problema.

Romaneskna priča razvijena je u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirane naslove. Poetska vrednost ovakvih naslova potpunije se sagledava kada se oni čitaju u kontinuitetu - tada se stiče utisak da se čita lirska pesma sastavljena iz deset strofa. Sadržina naslova ima ili simbolično značenje ("Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda"), ili gnomski smisao ("Prošlost je grozan, mutan, bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo"), ili je to srž sadržine ("Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun"). O naslovu prvog poglavlja romana ("Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda") književni kritičar Muharem Pervić kaže da je to "najlepši i najoriginalniji naslov u istoriji srpskog romana."

1. Vuk Isakovič se priprema za odlazak na vojnu: okuplja vojnike i oprašta se od žene Dafine i brata Aranđela. Sve ovo se dešava u neobičnoj atmosferi ispunjenoj kišama, maglama, vlagom, hladnoćom; prostor je takođe neprijatan i hladan: travuljina, baruštine, nepregledni vrbaci i ritovi, blato; od zvukova dominiraju graktanje vrana, lavež pasa, plač i jauci žena, topot konjskih kopita, vika i psovke. U trenutku odlaska Vuk "oseti potpunu samoću": "Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo". To osećanje gubitka i praznine, ubrzo nestaje kada se zagleda u daleka brda iza kojih se pomaljalo sunce: "On se oseti čio i lak, i kao da nema tela. Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je dočekivao s lica".

2. Drugo poglavlje romana započinje liniju priče koja prati Vuka Isakoviča i njegov "Slavonsko-podunavski polk" na ratištima Evrope. U puku "većina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo među njima i onih što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane". Prvo odredište puka bio je Pečuj:

Ušli su u Pečuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se deca rasplakala, a žene koje behu istrčale, pred kuće, da ih vide, razbežale vrišteći, u komšiluk. Pevahu vičući, a koračahu, umorni, i izgladneli, tako žurnim korakom da su se, opkoljeni srebrom okićenim oficirima, činili kao hajka gladnih pasa, koje vode, pritegnuše na lancu, u lov.

Logor je smešten izvan grada. Iskusniji vojnici, navikli na šestočasovna pešačenja, odmah su zaspali. Mlađi, nenavikli i umorni, nemirni i radoznali, krenuli su kradom u grad, u pljačku. Mnogi su se bezbedno vratili iz pohoda u grad, neki su uhapšeni, a najveću i najtežu kaznu, zbog silovanja, dobio je vojnik Sekula: prošao je kroz špalir vojnika izložen udarcima pruća: "Sve se to svršilo za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši. Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala". Vuk Isakovič, komandant puka, obuzet je nostalgičnim mislima u kojima su stalno deca, kamen na bregu, očev grob i tri topole — to je sve što je trajalo u njegovom sećanju posle četiri odlaska na vojnu, četiri selidbe porodice i četiri opraštanja od nje. Pored toga, u njemu se stalno vrpolji misao o Rusiji: "Rusija mu se činjaše kao jedna velika, nepregledna, zelena poljana, po kojoj će jahati". Na večeri u dvoru pečujskog biskupa pokušavaju da ga prevedu u katolicizam, ali se Vuk spašava pijanstvom u kome će stalno buncati o "slatkom pravoslavlju" i daljinama ("tamo az pojdu - i zaplaka") koje su uvek simbol Rusije za kojom čezne i u koju misli da će jednom otići.

3. Treće poglavlje posvećeno je događanjima u kući Aranđela Isakoviča, u Zemunu, u koju je Vuk Isakovič smestio ženu i dve svoje devojčice:

Pod bregom, razrivenim prolećem, prvim biljkama i krticama, ta se kuća beše zarila u obalu Dunava, među mnogim drvenim, šarenim labudovima, šajkama sa izvijenim vratom. Svojim krovom od greda, što beše skinut sa jedne velike žitarice, nabijena zemljom, nadvisila je bila sve staje i obore u okolini, pa se činjaše kao neka prepotopska lađa. Iz nje je dopirao mukli rik volova i krava, topot konja i kamila, glas jaraca i ovnova, blejanje ovaca i jaganjaca. Sa jedne strane vidik je bio pun vode i mokrih ostrva, nad kojima su beleli se minareti i bedemi Beograda, u bledoplavom nebu. Sa druge strane razlivala se voda u more blata, koje se prostiralo beskrajno, sa tamnoplavim nebom na sebi, do dna sveta.

U toj kući odvija se čudna i uznemirujuća igra pogleda i dodira između snahe i devera. Priča zalazi u duševne nemire Aranđela Isakoviča, otkriva njegove čežnje za snahom i njenim telom, lomljenje između pohote i savesti, nemoć da se odupre nagonima. Predočena je lepota gospođe Dafine i njena lukava igra sa deverovim osećanjima. Aranđelovo davljenje u hladnom Dunavu i Dafinina naredba da promrzlog i onemoćalog devera smeste u njenu sobu nagoveštavaju kulmnnaciju i eksploziju dotle skrivanih i sputavanih osećanja. Vuku Isakoviču posvećen je samo završni pasus poglavlja sa konstatacijom na kraju: "Ne pade mu na um da pomisli da ga žena, kod kuće, vara".

4. Početak poglavlja posvećen je opisu davljenja Aranđela Isakoviča u hladnom Dunavu. Dok leži na krevetu svoje snahe (ona je naredila da ga onako onemoćalog i promrzlog unesu u njenu sobu), zaokupljen je mislima o njoj, njenom telu i njenoj lepoti koja ga je godinama proganjala. U njemu sazreva rešenost da je osvoji u toj noći. Ljubavni čin između devera i snahe nije opisan - na tom mestu je ostala belina. Tek u Dafininom sećanju posle buđenja predočiće se detalji koji će u njoj izazvati osećanje gađenja. Slede sećanja na bračni život i muževljeva odsustvovanja. Kada sagleda celu prošlost i ono što se dogodilo protekle noći, u njoj se javlja ravnodušnost ("Učini joj se, to poslepodne, da bi pristala da pripada obojici. Štaviše, i drugome, ma kome"). Zapada u halucinacije, povređuje plod u sebi, krvari danima, gubi snagu i lepotu. Aranđel je pogođen snahinom bolešću:

Na dnu njegovog života, već toliko godina, kao na dnu reke po kojoj je putovao, bilo je to telo, kao teški kamen, koje je zadržavalo i njegove lađe, i njegova blaga, i njegove poslove i misli; divno, belo telo, na kom je hteo da se zadrži dugo, dugo. BOG mu ga dade.
I eto, kao da ode za Vukom Isakovičem, kao da će otići, ostavivši njemu samo taj grozni tok, pomešan krvlju, što teče neprekidno, već dve nedelje, na njegov mozak.

5. Peto poglavlje je u celini posvećeno Vuku Isakoviču i Slavonsko- podunavskom puku. Prva rečenica poglavlja (,Dok je gospođa Dafina pala šaka svome deveru, dotle je Vuk Isakovič, sa svojim ljudima, bio počeo da se penje u Štajersku") uspostavlja, poput kopule, vezu sa prethodno opisanim događajima, da bi se odmah prešlo na opisivanje marša Isakovičevog puka. Kratko je opisana situacija u puku i bedan položaj Srba koji su pošli da ratuju na tuđoj zemlji za tuđe interese, a potom se opširno opisuju Vukova razmišljanja, sećanja, razočaranja i predosećanja. Iz tih sećanja izranja slika njegove mladosti i Princeze Majke - što je impuls za pripovedanje u sledećem poglavlju.

6. Ovo poglavlje obuhvata dva vremenska perioda: vreme Vukove mladosti, koje se obnavlja kroz sećanje, i vreme zbivanja osnovne romaneskne radnje. U sećanju Vuka Isakoviča oživljava vreme njegovog službovanja kod Aleksandra Virtemberškog u Beogradu, kada je, mlad i lep, doživeo prvu pravu ljubav. Očarala ga je prinčeva žena koja mu se "pokaza uzvišena i netaknuta". Ni ona nije bila ravnodušna "videvši ga lepo izraslog, i mladog": trudila se ,da taj mladi divljak, iz tog čudnog naroda, pomisli da je ona kao devojka nevina i nedostižna", mada je imala odraslog sina. U sećanju Vuka Isakoviča, sada, posle skoro trideset godina, to su bili divni dani čežnje, skrivenih pogleda, uzajamne želje za dodirom. Sada ga očekuje susret sa Princezom Majkom. Kada su se sreli, oboje su bili ostareli, poružnjeli, neprivlačni i nezanimljivi: "Razlika između one koje se sećao i ove sad, beše tako užasna, da je celo veče išao po dvorani razrogačenih očiju i kao bezuman, očajan što je i ovo morao da preturi preko glave". Otuda i naslov poglavlja: "Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo". Drugp deo poglavlja opisuje aktiviost austrijskog generala Johana Leopolda Berenklaua, što će poslužiti da se predoči odnos austrijskih vlasti prema srpskim vojnicima koji su ginuli "nit znam zašto, ni krošto".

7. Sedmo poglavlje posvećeno je stradanju puka Vuka Isakoviča kod Štrasburga i drugih evropskih gradova: "Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun". Vuk Isakovič sve više uviđa besmislenost svoga vojevanja; sabirajući svoj životni bilans, sagledao je potpuni gubitak i prazninu u sebi; postalo mu je dosadno, nije imao ni volje ni želje da se bije. Tu, na ratištu, stiže mu glas ,da su mu deca zdrava, kao i brat, a da mu je žena, gospoža Dafina, umrla..." To je impuls da se priča vrati na zbivanja u Zemunu.

8. Osmo poglavlje opisuje umiranje gospođe Dafine i Aranđelove nedoumice. U njemu je ljubav prema Dafini, bol zbog njenih patnji, ali i potajna uverenost da neće preživeti. Uzima je u naručje, tepa joj, govori joj o njihovoj ljubavnoj noći; njenu želju za venčanjem smatra neostvarivom a doživotno vezivanje za nju smatra ludošću; opet, rešen je da od patrijarha izmoli razvod rešen "da joj treba učiniti sve što traži, da joj treba dati sve što ište", ali ga ovaj ne prima. To ga pogađa, za jednu noć je više ostario nego za nekoliko godina pre toga; shvata da kad ona umre, "njemu više i ne treba ništa". Vrativši se kući, zatiče je na samrti, uzima u naručje zajedno sa jastukom i plače nad njom. U njenom samrtnom pogledu, međutim, nije ostao Aranđelov lik, nego lik Vuka Isakoviča. Aranđel ostaje sam, "u plavom krugu", ali bez svoje "zvezde".

9. Glasine i nagađanja o sudbini onih koji su otišli u rat. Sahrana gospože Dafine. Opis psihološkog stanja Aranđelovog sluge Ananija. Povratak prvog ratnika, Sekule.

10. Puk je, po završetku rata, zaboravljen od onih za koje se borio. Kad je došla naredba o povratku u zavičaj, išli su radosno, bosi i gladni - "od puka postade gomila beskućnika i bednika..." Vuk Isakovič se vraća prazan i razočaran, ali je ,drhtao od blizine svoje zemlje". Povratak ratnika obeležen je porazom, a jedina svetla tačka je misao o Rusiji "kuda se još uvek nadao da će otići". To je ta "zvezda" koja ga drži i nastavlja da vodi.