Notes

Лица:
Страхиња
Маша
Наставница српског језика
Милица, Страхињина мама
Душан, Страхињин тата
Јелена, Страхињина сестра
Школски психолог
Ученици VII разреда (Сашка, Марија, Ива, Петар, Ђорђе)

ПРВА СЦЕНА
(Страхиња, наставница, тата, мама, Јелена)
(Сцена је подељена на два дела: у једном делу је неколико школских клупа где су смештени ђаци, а у другом делу се налази трпезаријски сто за којим седе Страхињини родитељи и сестра.
Ефекат искључивања и укључивања светла. Почиње музика.
Осветљава се учионица. Ученици су на часу и раде писмени задатак из српског језика. Страхиња је у првом плану. Врти оловку по рукама. Поклопац му пада у крило. Покушава да га ухвати, али не успева. Удара о под и котрља се. Сви гледају у њега.
Чују се кораци. Страхиња не диже поглед. Не мрда, не трепће, не дише. Кораци се успоравају. Наставница се зауставља поред њега, спушта леву руку на његово десно раме)

Наставница (шапуће): Шта је било, Страхиња? Па ти ниси ни наслов преписао са табле?! У чему је проблем? Зашто не пишеш?
Страхиња (уплашено): Не знам одакле да почнем.
Наставница (самоуверено): Од наслова, Моја породица. Потребно је да нам опишеш чланове твоје породице. Како изгледају, чиме се баве, по чему су посебни и зашто их ти волиш. Теби бар не морам да објашњавам како се пише писмени задатак! Хајде, крени полако!
(Кораци се удаљавају)
Наставница (гледа на сат): Децо, имате још двадесет минута до краја часа.
(Сцена се замрачује. Само је Страхиња осветљен)
Страхиња (води монолог): Ужас! Ово је најстрашнији дан у мом животу! И одакле сада да почнем? Од тате? Шта да пишем о њему? Како је дао отказ пре годину дана јер се разочарао у новинарство, у колеге? Како је у знак протеста престао да се брије и како личи на чудо? Хвала богу, не излази из куће па ме не брука. Али зато по цео дан пише роман. И то на мом компјутеру. Не могу да дођем до рођених игрица. Добро, ајде што је он у очајању, то је његова ствар,али не мора због тога да мучи целу породицу. Кад год седнемо да једемо, он почиње да нам прети.Тата (претећи): Чим завршим роман, одох у манастир! Нећу више да вам будем на терету. А ти ћеш, Страхиња, моћи да играш игрице до миле воље.
Мама (скоро уплакано): Душане, па немој да си на крај срца! Да би остварио своје снове, мораш прво да се пробудиш! Ми смо сви уз тебе! Зашто тако говориш!
Страхиња : Да, ту је и мама. У последње време ради само две ствари: иде кроз кућу и плаче. Некада је држала часове есперанта, али су је сви ђаци напустили. Паметни људи! Немају друга посла него да уче вештачки језик који се не говори ни у једном народу.

(Јелена устаје са стола, протеже се и наглас изговара формуле. Страхиња наставља монолог)

За разлику од мене, моју сестру Јелену не може ниште да изнервира. Чак ни мамини глупи коментари. Да не поверујеш! Понекад се питам да ли је Јелена уопште људско биће. У животу је добила једну једину четворку, у седмом основне, и то из биологије. Није знала разлику између мунике и молике. Из очаја је хтела да попије мастило. Једва смо је спречили! Која јадница! Од кућних послова уме да скува чај , али не баш успешно. Увек направи пожар јер заборави да искључи ринглу.
Осим петица, Јелена има и дечка. Зове се Томислав и ужасно ме нервира. Иду у трећи разред математичке гимназије и планирају да студирају физику. Које су то дилеје! Једном сам их питао шта је то апсолутна нула, а њих двоје само што ме нису убили својим знањем. Значи, њихов одговор је трајао четири и по сата!!!
Наставница: Децо, још десет минута. Страхиња, ти још ниси ни почео?
(Мрак. Почиње музика)

ДРУГА СЦЕНА
(Маша, Сашка, Марија, Ива)

(Учионица за време великог одмора)

Маша (нервозно шета око клупа)
Сашка (знатижељно): Опет те је неко наљутио… Кажи ми, Машице, молим те, ко?
Маша: Замисли Сашкице, онај Страхиња је разгласио у школи да сам једна обична, досадна алапача и брбљивица! (брзо прича.) Да нико не може доћи до речи од мене. Да сам давеж и гњавеж. Њушкало, дангуба…
Сашка: Али!!!
Маша: И то није све. Још је разгласио да сам напаст. Блебетало. Да непрестано мељем као млин за кафу. Да сам прогутала трубу, па стално трубим, тралала-ла, трулулу-лу. А, ти знаш да ја нисам таква…
Сашка: Па… Овај…
Маша: Мене да назове блебеталом, клемпоња клемпави.
Сашка: Мислим да би било…
Маша (још брже): Нема ту шта да се мисли, драга моја…
Сашка: Чекај! Да ти објасним.
Маша: Нема шта ту да се чека…
Марија (притрчава): О чему то лепо причате?
Маша: Лепо?! Иди, молим те. Шта ту има лепо кад те неко назове крекетушом. Па још разгласи по школи да сам прогутала грамофонску плочу. Да зујим као миксер. И још горе, као усисивач.
Сашка: Полако, Маша, смири се.
Маша: Полако!!! Полако!!! Не пада ми на памет да се смирим док неко шири неистине о мени. Не долази у обзир. Сутра ће цела школа брујати о мени. А, ја сам једна фина, умерена, тиха и осетљива девојчица. Је ли тако, Иво?
Ива: А, шта то?
Маша: Да нисам брбљивица, како то неки причају у школи. Јели тако?
Ива: Па, овај…
Маша: Ето, видите, да је тако.И, само кад дохватим оног Страхињу! Чик да га видим сад кад му залепи кеца из српског!

(Оглашава се звоно за почетак часа. Улази наставница. Спушта вежбанке на катедру, седа на столицу, уписује час у дневник, устаје, наслања се на ивицу стола, гледа Страхињу)

Наставница: Страхиња, изађи пред таблу.
Страхиња (монолог): Да ли да побегнем? За кваку, низ ходник, у двориште, па на улицу! Глупо је! За мном би одмах потрчале све теткице, за теткицама домар, а домаром наставница хемије. Она домара ионако већ недељу дана јури по целој школи да јој замени славину на чесми у кабинету…
Наставница: Хајде, Страхиња, пожури!
Страхиња (вуче се, гута пљувачку и шапуће себи у браду) : Готов сам! Земљо, отвори се!
Наставница (задовољно се смешка): Страхиња, твој рад је најбољи у одељењу. Кратак, садржајан и набијен емоцијама. Хоћеш ли, молим те, сад да нам прочиташ свој састав?
Страхиња (узима вежбанку, отвара је и почиње да чита)

МОЈА ПОРОДИЦА

Моју породицу сачињавају: тата, мама и сестра.Тетка и теча не живе са нама, али су код нас тако често, (скоро као Томислав), да их ја рачунам у најближе чланове породице. Ми смо сви веома упућени једни на друге. То се види већ за доручком. Описаћу вам како изгледа једно обично јутро у нашој кући.
Мој тата је велики љубитељ (телевизије) здравог живота, зато он рано леже и рано устаје. Пре него што се ми пробудимо, он је већ (пошто је попио пола литра кафе) отрчао два круга око наше зграде, био у куповини, умио се и обријао. Њему је породични доручак (најглупља) најважнија ствар на свету, јер смо тада сви (нервозни и бесни) ведри и весели.
Чим мама отвори очи она (плаче) пева. (плаче) пева. Ато није ни чудо што се (мени не устаје из кревета) будим лако и брзо. Њен глас је радост за моје уши. Моју маму воле сви у комшилуку.
Кад у кухињу уђе моја сестра Јелена, ја одмах знам да нас чека (неки хорор) велико изненађење. Док мама (пронађе столњак) постави сто, док тата (проспе пикслу) од салвета направи ждралове, Јелена је већ (решила три математичка задатка са звездицом) замесила тесто и испржила крофне. Ја их пуним џемом и ређам на послужавник у облику срца.

Петар (из последње клупе): Како лаже!

Страхиња (чује Петра, али храбро наставља даље)

Пре него што завршимо доручак и (ждраловима) салветама обришемо руке, сви заједно прилазимо прозору да хранимо птице. Како је лепо бити у (полу)кругу своје породице. Да њих нема, живот би ми био (сто пута лакши) пуст као руска степа. Први сунчеви зраци обасјавају наша срећна и насмејана лица.

Петар (изреволтиран, устаје са клупе): Лаже! Наставнице, он је све измислио.
Наставница (зачуђено): Како то мислиш – измислио?
Петар: Лепо, све то што је написао је измишљотина. Његова породица уопште тако не изгледа.
Ђорђе: И ја мислим да је Страхиња све измислио. Његов тата има косу и браду довде (показује). Жив сам се испрепадао када сам га видео!
Страхиња (упире прстом у Стефана): Није истина! Ти си љубоморан!
Ђорђе (изненађено): Љубоморан? Зашто бих био љубоморан?
Страхиња: Теби је криво што ја имам DVD, а ти не!
Наставница (љутито): Страхиња, како то разговараш са својим другом?
Маша: Наставнице, је л` могу ја?!
Наставница (показује јој руком да може и хвата се за главу)
Маша: Његова сестра једном није хтела да ме пусти из лифта док не израчунам корен из 425! Она је опседнута само физиком, какве крофне!
Наставница (изнервирано): Тишина! Нећу више да вас слушам!

(Оглашава се звоно за крај часа)

ТРЕЋА СЦЕНА
(Страхиња, Страхињина мама, школски психолог, теткица)

(За столом су очи у очи школски психолог и Страхиња)

Психолог (забринуто): Страхиња, да ли желиш са мном да поделиш свој проблем?
Страхиња (монолог): Ови психолози су стварно чудо! Заврше факултет да би после завиривали у туђе животе. И за то још добијају плату! Невероватно!
Психолог: Како се осећаш у својој породици?
Страхиња (монолог): Док ми тата није преотео компјутер, још и некако…
Психолог (прекида тишину): И?
Страхиња (монолог): Шта она мени и?
Теткица (куца на вратима и улази): Дошла му је мајка!
Мама (појављује се уплакана): Црни Страхиња, шта си то урадио? Срам те било! Оседећу због тебе! У гроб ћеш да ме отераш!
Психолог: Смирите се, госпођо, није ствар тако драматична! Просто сам хтела да поразговарам са вама о томе да ли у вашој породици постоје неки ванредни догађаји!
Страхиња (монолог): Психолог је баш решила овог месеца да заради своју плату, и то преко моје грбаче!
Психолог: Страхиња, хоћеш ли да изађеш на тренутак? Морам насамо да поразговарам с твојом мамом.

(Страхиња је у другом делу сцене)

Страхиња (монолог): Супер, бар не морам да идем на географију. Нисам понео атлас, а већ имам два минуса. Трећи би ме скроз-наскроз укопао. Прибор за ликовно, опрема за физичко, тестерице за техничко, па још и атлас за географију! Много, брате!

Психолог: Страхиња, уђи.

(Психолог лупка оловком, мама плаче, Страхиња стоји)

Психолог (саосећајно): Седи. Страхиња, твоја мама има здравствених проблема. Ја ћу наставницима да објасним твој случај како би имали више разумевања за тебе. Ти си сада хиперосетљив дечак и разумљиво је зашто си тако реаговао на часу. Биће све у реду. Ако ти буде потребна моја помоћ, знаш где ме можеш наћи. А сад лепо иди на час!

ЧЕТВРТА СЦЕНА
(Маша, Страхиња)

(Маша је сама на сцени. Тужна је. Свира виолину. На столу је отворено писмо.
Одједном се појављује Страхиња. Она га не види.)
Страхиња (прилази Маши лагано, изненађен је): Машо, па ти свираш виолину?!
Маша (тргне се, прекида да свира и неспретно сакрива виолину): Остави ме на миру! Гледај своја посла!
Страхиња (забринуто): Машо, ти плачеш?
Маша (брише сузе с лица да не види Страхиња): Рекла сам ти да ме оставиш на миру. (увређено) И онако сам за тебе једна обична брбљивица, алапача, блебетало, давеж и гњавеж и шта сад хоћеш?
Страхиња: Па, нисам баш тако мислио. Ако су ти то све пренеле оне из VII4, онда није ни чудо што се осећаш тако! (наставља да прича своју причу) Јуче сам био на журци код Ане. Умирао сам од досаде.Омиљена издавачка кућа City records. Све сами City хитови: Индира, Сека, Цеца… Оне, бре, живе у шпанским серијама. Намонтиране, а празне!!! Само им још мафијаши фале!
Маша: Нисам само због тога таква. Уосталом, рекла сам ти да ме пустиш! Мој живот је моја ствар, а и кога је брига!
Страхиња (саосећајно): Мене, Машо! Еј, какво је ово писмо (узима писмо и почиње да чита) „ Одлучио сам! Татјана је у другом стању! Желим развод!“
Маша (покушава да му отме писмо из руке): Престани! Ко ти је дао право да се мешаш у мој живот?
Страхиња (тужно): Машо, ја сам мислио…
Маша (разочарано и љутито): Ништа ти ниси мислио. Ти си ужасно незрео! Живиш у свом свету. Брига те како је другима. Главно да је теби добро! И сада, наравно, једва чекаш да раструбиш по школи како се мој тата жени Рускињом и како због тога нећу да идем у Канаду!
Страхиња (покушава да је убеди): Није тачно, Машо! Никад ти то не бих урадио! Па, нисам ја неки безосећајни кретен! Желим само да ти помогнем.
Маша (немоћно): Шта ту има да се помогне?! Једва сам чекала да одем у Торонто, да обилазим Пацифик, да се дружим с белим медведима… Мислила сам да ћу тамо да завршим средњу школу и да упишем музичку академију. А сад? Шипак?
Страхиња (храбри је): Машо, можда је боље што нећеш да живиш у Канади. Тамо су зиме грозне.Температура иде и до -40`C. Ако ти је толико стало до белих медведа, имаш их и у нашем зоолошком врту. А и читао сам у новинама да је недавно из затвора у Торонту побегао неки вишеструки убица и да га још нису ухватили. Замисли тек то!
Маша (скоро насмејано): Ти баш желиш да ме орасположиш! И морам ти признати да ти иде од руке!
Страхиња: Дођи, водим те на једно место. Шта мислиш о палачинкама са сладоледом?

(Страхиња узима Машу за руку и одлазе са сцене)

ПЕТА СЦЕНА
(Страхиња)



(Страхиња је сам на сцени. Исред њега је компјутер (лап топ) на коме игра игрице)

Страхиња (одушевљено): Значи, од кад сам са Машом мени је све кренуло у животу. Све. Чак су и бркови почели да ми расту (додирује лице). А од јуче сам први у врсти на физичком. Ђорђе је црк`о од љубоморе јер сам сад ја највиши у разреду. (наставља да игра игрицу испуштајући одређене звукове) А, хвала богу, дошао сам и до сопственог компјутера. Хеј, стигао ми је e- mail (чита)
Драги Страхиња,
Време у Канади је лепо. Температура је негде око 25`C тако да са татом по цео дан обилазим Торонто. За оног твог вишеструког убицу нико овде није ни чуо и немам појма у којим новинама си то прочитао.
Иначе, добићу брата. Већ сам га видела на ултразвуку! А и Рускиња није тако лоша. Дала ми је да изаберем име за бебу.
Како си ти? Чујем да си постао прави штребер у школи! Кажу поправио Страхиња све кечеве. Физичарка и енглескиња га само хвале. Није ваљда да си наставницима почео да скидаш звезде са неба?! Шалим се, наравно.
За сада толико. Пиши ми.
П.С. Чувај ми виолину!
Љуби те и воли
твоја Маша

Страхиња (протеже се на столици и задовољно се смешка): Ово је најлепши дан у мом животу!

(Устаје са столице, узима виолину и невешто почиње да свира по њој. Чују се први звуци песме „Збуњена“ групе Негатив.
На сцену улази хор и наставља песму)