Notes

Прича о добром дрвету
По меканој трави парка трчала су весело деца. Парк је красило разнобојно цвеће по коме су лептири изводили своје акробације. У једном делу парка расло је усамљено дрво. Пружало је своје гране до земље како би дозвало децу да се по њему пењу. Међутим, деца то нису примећивала. Једном дечаку је лопта пала близу дрвета. Отрчао је по њу и као да је чуо глас дрвета које га је дозивало да се по њему пење. Дечак је прихватио позив, и свидело му се. Отада је дечак сваког дана долазио код дрвета. Пео му се на цветне гране, играо се његовим листовима. Постали су пријатељи и били веома срећни.
Време је одмицало и дечак је порастао. Дрво га је чекало сваког дана, али је дечак све мање долазио. Када се једног дана појавио дрво га је питало зашто се више не пење по његовим гранама. Он му је објаснио да више није онај мали дечак, већ је сада велики и није му више интересантно да се пење по њему. Дрво се није наљутило на свог пријатеља, покушало је да га разуме. После неклико година дечак је дошао код свог старог пријатеља и причао о свом проблему са новцем. Као сваки прави пријатељ оно му је великодушно понудило своје јабуке да их прода, и заради нешто новца. Након неколико дана младић је дошао поново до свог дрвета у нади да му може помоћи око куће. Дрво је и сада имало решење. Кућу није имало, али је зато радо понудило своје цветно грање, а младић је то прихватио.
Дрво је и даље било усамљено, недостајао му је дечак. Није се љутило што дечак није осећао исто. Оно је само желело да његов пријатељ буде срећан. А онда, једног дана младић је дошао да тражи цветне гране за лађу. Дрво му је тада рекло да нема више гране, али да може узети стабло, да га посече и направи лађу. Он је то урадио. Направио је лађу и без речи отишао.
Дрво је престало да постоји. Завладала је тишина у парку. Птичице су престале да певају, лептири да лете, а цвеће остало без мириса. Сви су сем дечака схватили губитак и били веома тужни.